Србљак

        Средњовековно српско црквено песништво се налази у корпусу старе српске књижевности у оквиру које треба и тражити узоре и предлошке за химнографско стварање. Грађа која је песницима могла послужити за углед била је доступна у преводима. У времену о којем иде реч, преведена дела, иако нису била сопствени производ културне средине у којој су превођена, чинила су саставни део националне књижевности. Тако је појмом стара српска књижевност обухваћена и обимна преводна литература, оригинално настала у културним срединама других народа. Путем такозване преводне књижевности византијско и античко културно-духовно наслеђе је пресађено у културну средину свих Словена. Превођена су дела углавном са грчког, мање са латинског и других језика на старословенски. Тако су најважнија дела византијске и светске књижевности  превођењем на старословенски интегрисана у стару српску књижевност. Њен већински део чини црквена литература, у првом реду превод Светог писма- Библије или појединих, нарочито често читаних делова Библије, који су сачињавали засебне књиге као Јеванђеље, Псалтир, Апостол, Паримејник и друге. Затим је у стару српску књижевност ушла патристичка литература, преводи Дела апостолских ученика и светих отаца: Атанасија Великог, Јована Златоустог, кападокијаца Василија Великог, Григорија Богослова, и многих других. Црквеноправни списи као канони, синтагме и тумачења, преведени на старословенски језик омогућили су канонско-правно уређење младе српске самосталне државе и цркве. Преводила су се обимно житија светих и посебно литургијске обредне књиге Служебник, Требник и разни Молитвослови. Коначно, најбитије за настанак оригиналне српске црквене поезије, превођене су књиге византијског црквеног песништва као Октоих, Минеји, Триоди и други зборници црквених песама. Појане на богослужењима у српским манастирима и црквама, те су химне послужиле као образац за писање песама на српскословенском језику прослављеним српским светитељима. Али не само њима у част. У оригинално српско црквено песништво улазе и песме писане светитељима који нису из српског рода, али су их писали српски аутори, или песме посвећене Спаситељу Христу, Пресветој Богородици и нарочито поштованим светима. У опус српске химнографије ушле су уопште црквене песме испеване на српскословенском језику, а да притом нису морале бити посвећене српском светитељу, нити им је аутор нужно морао бити Србин. Свакако да главницу српске химнографије чине песме у служби националних култова. Границе црквеног песништва једног православног народа нису строго етнички, политички ни црквено-јуридички омеђене, нити могу бити. Историјски посматрано, те границе су биле често променљиве. Духовна песма је пратила живот народа у свим његовим миграцијама, избеглиштвима, сеобама и поврацима на вековна огњишта, а исто тако и живот његове цркве која је увек била уз народ. У сваком православном народу су просијавали свети Божији угодници, који су, да тако кажемо, „грађани Царства небеског“ и прослављају се појаним песмама у једној, светој и саборној Цркви Христовој. Саборност, светост и универзалност су основне особине и својства православне цркве и имају своју дубоку догматско-еклисиолошку пројаву и у црквеној химнографији. Стога се међу свим православним народима појављују, уздижу и обнављају, међу домаћим, и култови српских светих, а  исто тако и култови светитеља из других народа међу Србима.

       Након средњег века црквена химнографија није пратила књижевне токове епоха које су уследиле. Она се и даље руководила византијским поетским каноном и литургичким захтевима православног богослужења. Овај стваралачки дисконтинуитет у црквеној химнографији не представља књижевно-уметничку деградацију или анахроност у односу на нове и разнолике књижевне принципе писања у световној књижевности новог века. Посреди је следовање једној провереној песничкој традицији која је вековима изграђивана и обликована као део светог црквеног предања. Тако примећујемо да су се задржали сви постојећи, већ формирани и у богослужбеној пракси устаљени химнографски жанрови и песнички облици. Служба је и даље основни црквено-песнички састав у оквиру које су се задржали сложенији састави као канон, и традиционалне врсте црквених песама као што су стихире, тропари, кондаци, сједални, свјетилни. Каснија химнографска дела су тежила да задрже стилске одлике старих служби. И у оквиру средњовековне српске химнографије можемо да пратимо њен успон у доба Србије Немањића, па опадање од укидања Пећке патријаршије и извесне ренесансе високог стила српске химнографије у службама светим Бранковићима. Питање је колико су каснији химнографи у томе успевали? То заправо представља критичко питање књижевно-уметничког  квалитативног домета новије црквене поезије. Иако новија српска црквена поезија није подлегала модерној књижевној критици, озбиљна позитивистичка књижевна критика је старом српском црквеном песништву и целокупној старој српској књижевности давала највише оцене. У културно-уметничком и књижевно-теоријском, посебно критичком разматрању црквене поезије, и оне настале давно у средњем веку и оне новије, морају се узети у обзир многи чиниоци који су утицали на њен настанак и развој, често предвиђајући њен успон и, са друге стране, предодређујући њено опадање. Ти су чиниоци друштвене, политичке, културне и духовне природе. Најпре је потребно сагледати друштевне токове у историји српског народа, његово национално освешћивање, примање хришћанства и оцрковљавање, јер ти чиниоци представљају културно-историјску платформу за настанак и развој оригиналног српског црквеног песништва.