Србљак

          Епископу Марку припада истакнуто место у исихастичкој монашкој хагиографији из времена кнеза Лазара и после Косовске битке 1389. године. Аутобиографске податке је оставио у свом Слову за спомен Герасима и Јефимије. Рођен је 1359/60. године близу Пећи на српском Косову, као најмљађи син у свештеничкој породици. Световно име му не знамо. Његов отац, вероватно имена Ђорђе, и сва четири брата су били свештеници. Отац му се касније замонашио и као јеромонах Герасим саградио цркву Светог Ђорђа при којој је живела Маркова мати у монаштву Јефимија. Већ по породичној традицији упућен на црквенослужење, Марко је примио монашки постриг од српског патријарха Јефрема 1776/77. када му је било свега седамнаест година, управо онолико година колико је тада било потребно за ступање у манастир. Под патријарховим духовним руковођењем Марко је провео двадесет и три године. Рукоположен је за јеромонаха у Пећкој Патријаршији у јесен 1389 или у пролеће 1390. године. Исте године је изабран за епископа пећког и рукоположен, и то на истом сабору на којем је изабран за патријарха Данило III Бањски. Оставши до краја живота епископ пећки, Марко је умро после 1412. године. Сахрањен је у цркви у Љевоши близу Пећи, која је по њему названа Маркова црква, данас у рушевинама.[1]

         Савременик преломних историјских догађаја за Србе у средњем веку, маричке и косовске битке, епископ Марко као да је живео и стварао изван или, можда боље рећи изнад свог времена. У својим списима, а писао је житија, службе и беседе, остао је по страни ових великих битака и ништа нам од њему савремене историје није књижевно посведочио. Пишући литургијску обредну литературу, епископ Марко је личности које су му биле предмет писања посматрао духовним очима, есхатолошки, изван ововременских оквира. Књижевни узори су му била агиографска дела монаха светогораца и синаита досељених половином XIV века у Србију.

          Од химнографских дела оставио нам је две службе. Прву је посветио свом духовном оцу светом патријарху Јефрему, а друга је Служба светом архиепископу Никодиму.[2]

[1] Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1990, стр. 324.

[2] Служба светом архиепископу Никодиму, стр. 201-245; Служба светом патријарху Јефрему, стр. 247-279, превод Димитрија Богдановића на савремени српски језик и транскрипције српскословенског текста Ђорђа Трифуновића, Србљак 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1970.