Субота, Децембар 29, 2007
Григорије Цамблак
Интераснтна историјска личност и свесловенски књижевник у српској деспотовини. Недостају ми референце које ћу накнадно да додам, јер сам податке налазио у фотографисаној Историји старе српске књижевности Димитрија Богдановића и код Кашанина у старијем издању његове Историје. Потребно је још да погледам код Радојичића шта има о Цамблаку.
Григорије Цамблак
Григорије Цамблак је заједнички средњовековни црквени писац за словенске народе. Својим делима, Похвалним словом патријарху Јефтимију задужио је Бугарску, Похвалом Кипријану руску, Житијем и Службом светом краљу Стефану Дечанском и Словом о преносу моштију свете Петке српску књижевност. Иако је сачувано много података о његовом животу из разних извора, у покушајима излагања његове комплетније биографије појављују се извесне контрадикторности. Опет се из свега што о њему имамо сачувано, а понајпре из његових дела, закључује да је био учен богослов, искусан црквени великодостојник и значајан средњовековни књижевник.
Не може се тачно утврдити његово порекло и народност. Претпоставља се да је био Влах и да се родио око 1364. године у бугарском граду Трнову. Потекао је из угледне породице Цамблака, блиске бугарском цару Јовану Александру у XIV веку, која је дала неколико високих државних чиновника и црквених великодостојника. Могуће је да се Григорије замонашио на Светој Гори или је већ као монах дошао у највероватније у атонски манастир Велику Лавру Светог Атанасија. Потом је живео и у Цариграду. Затим бива игуманом манастира Сучаве и Њамца у Молдавији од 1401. до 1402., одакле је дошао у Србију деспота Стефана Лазаревића. У косовском манастиру Високим Дечанима је такође био игуман 1402-1406. или до 1409. године. После смрти Григоријевог стрица, значајаног руског средњовековног писца митрополита кијевског и московског Кипријана (1376-1406), Григорије одлази у Кијев и бива постављен за митрополита. Од 1414. године је био у расколу са московском јерархијом. Учествовао је на унионистичком сабору у Констанци 1418. По неким историчарима је умро 1419-1420, по другима 1430. године.
За време двогодишњег боравка у Србији, као игуман дечански, Григорије Цамблак је предузео значајан књижевни рад. Ктитору и задужбинару манастира којим је управљао, светом српском краљу Стефану Дечанском, саставио је Службу и написао Житије. Нарочито се по композицији и наративности међу житијима српских владара истиче Цамблаково Житије Стефана Дечанског као изузетно остварење византијског хуманизма, израженог у сликању психолошког портрета светог и његових најдубљих унутрашњих духовних преживљавања и сукоба. Григорије Цамблак није био од српског рода, али је живео у српском народу и у томе се у својим саставима разликује од претходника. Национални мотиви нису присутни ни у прозним ни у поетским Цамблаковим делима. Тек успут или по узору на српске агиографе и химнографе чија је дела читао у Дечанима, помиње свете Немањиће Саву и Симеона, док су цар Душан и његова жена царица Јелена већ негативни ликови. Опет, Цамблак не одскаче од плејаде српских средњовековних писаца са којима држи континуитет пишући у тада актуелном духу косовских мартиролога у време кад пише и епископ пећки Марко и непознати Раваничанин. Иако је у историји старе српске књижевности Григорије Цамблак чешће истицан као животописац и његов песничи труд је увек био веома цењен, што се види по многобројним преписима Службе светом краљу Стефану Дечанском у српским средњовековним рукописима и по њеним објављивањима међу службама српским светитељима у првим штампаним издањима Србљака.
