Србљак

        Архиепископа српског Данила у историји књижевности чешће сусрећемо под именом Данила Пећког или Данила Старијег. Највише захваљујући његовом литерарном раду Животи краљева и архиепископа српских у српској средњовековној историографији добили смо више конкретних података о великим историјским личностима средњовековне Србије.

         О његовом животу, детињству и младости пуно не знамо. Световно име нам није познато. Рођен око 1270. године, потекао је из властеоске породице о којој, исто тако, немамо података. Врло рано је остао јединац, пошто су му браћа и сестре умрли. Био је изузетно надарен и способан. Већ као младић службовао је обављајући секретарске дужности на двору краља Милутина. Међутим, више је био наклоњен монашком животу. Када је у пратњи краља био у манастиру Сопоћанима срео се са једним старим калуђером, који се осмелио да му помогне у бегу како би примио монашки постриг. Тако је младић са краљевог двора побегао у манастир светог Николе у Кончулу на реци Ибру и замонашио се добивши на постригу име Данило. У манастиру Кончулу млади монах Данило је стекао благонаклоност своје сабраће показујући диван пример смерног монаха. За њега је убрзо сазнао и архиепископ Јевстатије, па га је позвао себи у Пећ. Мада се Данило противио овом предлогу, хотећи да остане у манастиру свога пострига, ипак је по препоруци краља Милутина 1304 или 1305. године прешао у архиепископово седиште манастир Пећ. Овде бива рукоположен у чин презвитера и одликован дужношћу архиеписковог синђела. У Пећком манастиру јеромонах Данило је провео око годину и по дана. Како је у то време умро хиландарски проигуман Киријак, сабор Српске православне цркве изабрао је Данила за његовог наследника. Било је то једно од ретких одступања у начину избора хиландарског проигумана. Уобичајено је било да се нови проигуман бира из сабраће манастира Хиландара. Пошто је Хиландар светогорски манастир са посебним аутономним статусом ван јурисдикције синода Српске православне цркве, избор проигумана је био у надлежности већа светогорских стараца. Међутим, хиландарци су поздравили одлуку Синода видевши у личности Данила правилан избор за хиландарског проигумана. Свакако да је то била и жеља и препорука архиепископа Јевстатија.  На Атосу је Данило био више ратник него монах. Водио је борбе бранећи манастир од насртаја Каталонаца, који су као најамници дошли у сукоб са византијским царем Михаилом IX, па су нападали на византијској територији и пљачкали светогорске манастире. Ово разбојништво и светогрђе је трајало три године и три месеца (1307-1309).[1] У одбрани манастира Хиландара проигуман Данило се показао као вешт стратег и добар дипломата. Једном приликом Каталонци су већ били близу да опседну манастир. Тада је Данило показао пожртвованост и храброст отишавши са манастриским светињама и драгоценостима краљу Милутину у Скопље по помоћ. Потпомогнут од краља, Данило се у последњи час са појачањем вратио и одбранио манастир. Била је то велика победа, али не и коначна. Проигуман Данило је накратко био у руском светогорском манстиру Пантелејмону код свог духовног оца, да би се преко манастира Ксиропотама вратио у Хиландар. Каталонци су коначно били протерани са Свете Горе 1309. године захваљујући српској помоћи, како бележе тадашњи историчари. После веома захтевне дужности хиландарског проигумана у тешким временима за Свету Гору, Данило се повукао са поригуманског трона. Имајући увек за пример светог Саву, осамио се у његовог испосници у Кареји подвизавајући се у посту, бдењу и дугим молитвама, ћутећи и тако скупљајући снагу за будуће подухвате. Попут светог Саве и Данило је морао да мири браћу, краљеве Милутина и Драгутина. Зато одлази у Србију 1311. године где бива изабран за епископа бањског (1311-1314). Иако нерадо из своје скромности, избор за епископа је прихватио са условом да опет може да се врати на Свету Гору. После смрти краљице Јелене 1314. године, епископ Данило се вратио Атосу, где се у келији у хиландарском пиргу предао подвигу писања  састављајући житија и службе. Овај боравак Данила Пећког на Светој Гори од 1314. до 1316.године, литерарно је најплоднији период његовог живота и рада. Његови ученици, Данилови настављачи, бележе да је свети најрадије читао Свето писмо и то пророке. Изгледа да је у надахнутим пророчким казивањима видео страдалничке слике свога народа и манастира. Следујући путем светог Саве, Данило је имао жељу да се поклони Светој земљи. И баш када је ово намеравао да испуни, краљ Милутин га је  поново позвао у Србију. Краљева намера је била да замоли светог да преузме архиепископски престо услед смрти архиепископа Јевстатија 1317. године. Међутим, епископ Данило је препоручио Никодима, свог ученика и наследника на дужности хиландарског проигумана. Никодим је управљао Српском православном црквом до своје смрти 1324. године. Данило је од 1317. године био епископ хумски, али је вероватно опет боравио на Светој Гори. После смрти краља Милутина, у монаштву Теоктиста, остао је Данило одан његовом сину и наследнику краљу Стефану Дечанском, чији је био духовник, учитељ и саветник. Краљ Стефан је знао за благородство и доброту Данилову, јер се овај заузео за његово ослобођење из цариградског заточеништва и помирио га са оцем.[2] По престављењу архиепископа Никодима 1324. године, краљ Стефан Дечански је позвао епископа Данила да поново дође „ради саветовања“, док је прави разлог био да га замоли да се прихвати ариепископског трона. По доласку у Србију, на Крстовдан 14. септембра 1324. године, краљ је сазвао сабор „све српске земље“, на којем је изабран Данило за једанаестог „архиепископа свих српских и приморских земаља“. Било је то у његовој педесетој години живота и „би по закону“, како је забележио његов животописац.[3] 

           Изузетно је свестрана личност овог црквеног делатника из златне епохе српске средњовековне уметности. Своје способности и таланте је пројавио разнострано, будући високи дворски службеник, монах, хиландарски проигуман, ратник, краљев саветник, дипломата, епископ, а затим и поглавар цркве, архиепископ. Поред свих обавеза на одговорним функцијама, стизао је да се бави и уметношћу. Његова је задужбина црква Богородице Путеводитељице са два храма, цркве Светог Јована Крститеља и Светитеља Арсенија Сремца у Пећкој патријаршији. У овој цркви су насликана три његова портрета. Два су из његовог времена, а трећи је израђен по његовој смрти изнад саркофага над његовим гробом. Изградио је и припрату испред све три цркве манастира Пећке патријаршије, која је осликана такође по његовом програму. Саградио је још цркву светитеља Николаја у Пећи, цркву светог Михаила и двор у Јелашници и обновио припрату манастира Жиче и цркву светог Саве у Лизици. Црквеним градитељством бавио се и у Хиландару, затим као епископ бањски у манастиру Бањска, и у Дечанима где је такође изображен његов лик на коме је написано да је Данило „втори ктитор“ дечански. Где није стигао подићи цркве од камена, градио их је од дрвета.[4] 

         Сахранивши три краља: Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског, а крунисавши четвртог, Душана, архиепископ Данило II умро је после четрнаест година и три месеца управљања Српском православном црквом 19. (или 20.) децембра 1337. године, и ненапунивши седамдесет година живота. Мошти овог светитеља чувају се у његовој задужбини, Богородичној цркви у манастиру Пећкој патријаршији. После светог Саве, Данило је најмаркантнија црквена личност у средњовековној Србији.

          Дан његовог празничног спомена Српска православна црква прославља 2. јануара/ 20. децембра.

          Свети архиепископ Данило II је по обиму, али и због вредности својих списа, један од најплоднијих српских средњовековних писаца. Њему се приписује зборник биографија средњовековних српских владара и црквених поглавара Животи краљева и архиепископа српских познат још и као Данилов зборник. Иако носи искључиво његово име, овај значајан спис је дело најмање три писца. Поред архиепископа Данила у писању Живота краљева и архиепископа српских учествовали су његов анонимни настављач и њихов анонимни заједнички ученик. Извесно је да Данилу припадају животописи краља Уроша I, краља Драгутина, краљице Јелене и краља Милутина и животописи архиепископа Арсенија I, Саве II, Данила I, Јоаникија и Јевстатија I, а вероватно и Јакова, Јевстатија II и Саве III. Саставио је укупно  шест житија и две службе. Житија краљева Уроша, Драгутина, Милутина, краљице Јелене и архиепископа Арсенија I, Јоаникија I и Јевстатија I су ушла у познати Данилов зборник. Службе је написао светим српским архиепископима Арсенију I и Јевстатију I.

         Данило Пећки је изузетно комплексан књижевник, веома разноврсан по формама и жанровима који се у његовим саставима неретко преплићу. У Даниловим прозним делима, горе набројеним житијима, из њихове структуре указује нам се успела намера писца да састави извесни „српски пролог“ који би обухватио животописе српских владара и црквених архипастира. Узор томе је у византијској пролошкој књижевности. Сама форма пролога дозвољавала је сажетост у односу на много опширнија житија. Да се ради о пролозима, а не о типичним житијима у прилог иде нпр. напомена „чија успомена данас настаде“ [5]у уводу Житија архиепископа Јоаникија која показује намену читања светитељевог житија, а самим ти и мотивацију писања. Или помињање датума празника у заглављу Житија краљице Јелене „Месеца фебруара у осми дан“ показује пролошку функцију састава, који је имао да се чита на дан празника светог.  Међутим, и у прозним пролозима, Данилом насловљеним житијима српских великана, упадљива је сложеност композиције у чијем конструисању се служио другим жанровима. У оквиру Данилових житија имамо присутне разне поджанрове: молитве, похвале, надгробне плачеве и  покајничка исповедања, који су стиховне форме, а затим и унутрашње монологе, дијалоге са својом душом и поученија. Дакле, налазимо и понеки стих у тексту житија. Велики је био и обрнут утицај код Данила- прозних жанрова на поезију. У улози не само узора, него и поджанра налазимо у Даниловој поезији многа места „позајмљена“ из прозних састава, најчешће богословско-реторичких као што су беседе, али пре свих сусрећемо паралеле и цитате из Библије. Данило се користи библијским причама и личностима при поређењима светитеља које опева или кад описује историјске догађаје. Поготово цитира Давидове псалме при духовним расуђивањима, када интроспекцијом,  унутрашњим дијалозима, пред својом савести одмерава дела и помисли, и тада са нарочитим узбуђењем пева плетући псаламске стихове, да би психолошки побудио тиме на иста расуђивања и читаоца- појца и слушаоце. На тај начин „његова реторичност постаје својеврсни псалтирски речитатив“.[6] Разновсност агиографских и химнографских састава видимо и код других српских средњовековних књижевника. Међутим, Данилова књижевна дела се у нечему разликују од дела његових претходника. Данило Пећки ће бити носилац нових тежњи у српској књижевности почетком XIV века. То је продор хуманистичких тенденција у књижевност коју окрећу човеку, баве се све више човековим унутрашњим бићем. Књижевност постаје писихолошки заснованија и емотивнија, што се најлепше одражава у црквеној поезији, која је суптилно емотивна и експресивна.[7] Од Данила II примећујемо заокрет у начину казивања и oпевања од наративног према емотивном.

               Средњовековни писац и песник, свети архиепископ Данило II Пећки, постаће узор каснијим српским значајним химнографима, али и не само српским. Делима Данила Пећког био је у највећој мери инспирисан и Пахомије Србин Логотет, животописац српског порекла из XV века, који је делујући у Русији саставио више служби, похвала и житија руским светитељима.

[7] Исто, стр. 85- 96.